Suza

Ko jesenja šuma tako umiraše
Ceo jedan život tiho i nečujno.
I još noseć srce i željno i bujno,
Mi smo osećali zadnje dane naše.

Motreći u kobni simvol što se diže,
Duša nam se mrzla i trovala tugom;
I držeć sve čvršće ruku jedno drugom,
Mi smo koračali raskršću, sve bliže.

Mi smo svoju suzu krili u tom času,
Onu suzu čednu, svetu, neumrlu:
No ona se svagda javljala u grlu,
I uvek se tužno rasula u glasu.

Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć