srpska poezija
Ko jesenja šuma tako umiraše
Ceo jedan život tiho i nečujno.
I još noseć srce i željno i bujno,
Mi smo osećali zadnje dane naše.
Motreći u kobni simvol što se diže,
Duša nam se mrzla i trovala tugom;
I držeć sve čvršće ruku jedno drugom,
Mi smo koračali raskršću, sve bliže.
Mi smo svoju suzu krili u tom času,
Onu suzu čednu, svetu, neumrlu:
No ona se svagda javljala u grlu,
I uvek se tužno rasula u glasu.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć
Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana Radobolja mrmlja, vere se i prska; Mrke hridi streme visoko sa strana Pune gustih zova, … [više] about Vodenica
Na rumene usne tvoje Jedan ružin listak pao; Tu, pun čežnje, drhtao je I milu ti dušu zvao. U njoj mu je sunce bilo, O njoj … [više] about Na rumene usne tvoje
U sobi muzeja gluho noćno doba. Pred granitnim Marsom tu strasna i gola igra bahantkinja. Tu lije Nioba mramorne i hladne suze … [više] about Ponoć
Predsutonski je čas. Visok i zlatan krst sa tornja sipa zrak I trepti vas. Zalazi sunce i okna gore Kô požar jak. U nebu … [više] about Večernja zvona
Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za ljubav i stihove Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas! Teturajući … [više] about Meteori tuge
Poezija.info je portal na kojem možete pronaći kompletne pesme srpskih klasičnih pesnika. Predstavljamo vam poeziju već objavljivanih, … [više] about O nama
Ostavite odgovor