srpska poezija
Ko jesenja šuma tako umiraše
Ceo jedan život tiho i nečujno.
I još noseć srce i željno i bujno,
Mi smo osećali zadnje dane naše.
Motreći u kobni simvol što se diže,
Duša nam se mrzla i trovala tugom;
I držeć sve čvršće ruku jedno drugom,
Mi smo koračali raskršću, sve bliže.
Mi smo svoju suzu krili u tom času,
Onu suzu čednu, svetu, neumrlu:
No ona se svagda javljala u grlu,
I uvek se tužno rasula u glasu.
Zbirka: Pesme sunca, ciklus: Duša i noć
1. Po svetim poljima otadžbine moje Mnoge svete humke rasturene stoje, Gde vitezi vrli u danima slave Položiše … [više] about Na grobu Vojvode Dojčina u Solunu
Mala deca, mala lađa, malo more, malo jedro i katarka nad njom gore. Malo vetra, mali vali, mala luka, mala krma, mala muka, … [više] about Mala pesma
Kada je poznah, nebo beše mutno, vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode šumile zloslutno, i sve očajno žurilo za … [više] about Poznanstvo
Ja sam guščar Laka, čuvam kraj vrbaka od jutra do mraka dva para gusaka. Tu je dosta trave, vi'te tom se radujem. Guske su … [više] about Guščar Laka
Sa starih ruina, kad ponoć caruje svudi, Diže se prošlosti duh. Ozaren buktinjom slave, On tajom žudi, il' kroz noć sumorno … [više] about Duh prošlosti
Poezija.info je portal na kojem možete pronaći kompletne pesme srpskih klasičnih pesnika. Predstavljamo vam poeziju već objavljivanih, … [više] about O nama
Ostavite odgovor