Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira,
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata.
Sedi oci kaluđeri, otvorte mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge.
Al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor’te mi časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga otac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al’ to dete jošte živi i njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.
Ostavite odgovor