* * *
Taj ogromni mesec limunove boje
Što ko avet luta nad gorama našim,
Sipajući mirno hladne zrake svoje,
Zašto ga se klonim i što ga se plašim?
Kao san iskonski prohujale sreće
Utisnute davno u ljudske pameti,
On se svako veče kroz prostore kreće,
Večna opomena onog što se sveti!
Hladni mrtvi svete, daleko od mene!
Prošli su me snovi, ne budi ih više.
Odvraćam od tebe mirne moje zene
Što pod mesečinom nekad suze liše.
Uvek imaš mlada srca i sve mlade
Parove što život tek snivaju sada,
I bezbrojne kule od karata grade
I večito dižu što večito pada.
Ostavi se mene. Ja prošlosti hoću.
Hoću da spokojstvo siđe na sve strane.
U prošlosti tražim čarobnu mirnoću
Da, vedar, završim mog života dane…
Hladni mrtvi svete, daleko od mene!
Ja ne tražim ništa i ne želim ništa,
I ko mirni stražar, bez roka i smene,
Ja 6rižljivo čuvam stara pepelišta.
No ako i prošlost izneveri mene,
Bude li i ona varka puna rana, –
Zaklopiću oči moje namučene
S užasom što ikad videh svetlost dana…
Ostavite odgovor