Zamahujem. Svuda kupina se splela
Pa mi zemlju krije…
I na mrke grude sa mojega čela
Sve kap po kap lije.
Ja ću ovde jedro posejati zrnje
Što će ploda dati,
Visoka i zlatna, i gde beše trnje
Lepota će sjati…
Pa kada me skoro anđeoske strune
Zovnu s ovog sveta,
Ja ću mirno poći u vrtove pune
Zorinoga cveta.
I tamo u vrtu radosti i poja,
Gde su suncu vrela,
Mene će moj otac, moj car, i vlast moja,
Pitati za dela.
A ja, slušajući zorine slavulje,
Samo ćutim, stojim,
I gospodu svome pokažem sve žulje
Na rukama mojim.
Iz njih kad pročita svu povest čoveka,
Radošću će sjati,
I tamo gde teče rajska zlatna reka
Mesta će mi dati…
Ostavite odgovor