Pred hladni Venusov kip, pod senkom pitome noći,
Tibulo, kvirit mlad, začuđen, zastade nemo,
I čudni gledaše lik. Na krilu odmora svoga
Romula večni grad spokojno, tiho je dremô,
A kvirit stoji mlad,
I s čudne statue te sanjive ne svodi oči,
I gleda bajni rad.
I zora sinu već, a on je stojao budan;
I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi,
A on je snevao san – i prekor iz sna ga trže,
Kroz burni, celi grad, što tajni zborahu glasi,
I on je čuo sam:
Nesrećni Tibulo naš, bogovi neka ga štite!
On ljubi hladni kam.
Objavljeno: Mart, 1883.
Ostavite odgovor