To je bilo – sećaš li se?

To je bilo – sećaš li se? – pre milijun možda leta.
Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta.

Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica,
Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica.

I sada se živo sećam na tihotno jedno veče:
Ti počivaš na mom krilu, a niže nas Ganges teče.

Kao stražar tavne noći bledi mesec tiho sjaje,
A prohladni vetar duše sa visova Himalaje.

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje,
A ti spavaš, slatko sanjaš, moja ružo, cveće moje!

Oko mene nikog nema, niti čujem živa java,
Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava.

Samo negde u daljini čudnovati krik se ote,
I zadrhta u tišini, pun užasa i strahote.

Ja sam znao otkud usklik: to bengalski tigar riče,
Ili demon okovani podzemnoga boga viče.

A na čistom, plavom nebu bledi mesec tiho sjaje,
I prohladni vetar duše sa visova Himalaje.

Objavljeno: 30.10.1886.