U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? I zašto? – Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja néme.
U kvrge su me bacili, o srama!
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al’ čujem kako škripe kvrge gnusne.
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
Jauk i piska ovuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene,
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al’ znaj da neće preći moje usne
Ni jedna rečca što moli il’ plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, –
Al’ dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini’
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.
Ostavite odgovor