Za daljna brda beli dan se skriva,
I tavne noći povija se sen;
Dubrava nema, k’o da večnost sniva,
Potmulo huji… U zasenak njen
Po uskoj stazi ja se budan krećem
I slušam šumor kroz duboki mrak
I gledam zemlju, okićenu cvećem
I žudno pijem mirišljavi zrak.
Preda mnom potok vije se i krade
K’o sjajna pruga, svetao i čist,
I baca iskre na grančice mlade,
Na šaren cvetak, na zeleni list.
Uokrug mene tišina je samo,
Kroz brsno granje bledi mesec sja –
Ja bludim dalje… Al’ kuda? i kamo?
Nit’ razum kaže, niti srce zna!
Počiva zemlja, počivaju ljudi,
Osećam čisto kako diše noć;
Al’ moje srce, ali moje grudi
Spokojstva slatkog ne poznaju moć.
Pa ipak, ja bih do zorice rane,
Bludio tako po tišini toj,
Slušajuć’ kako dotiču se grane,
I tiho šire tajni šapat svoj…
Objavljeno: Maj, 1885.
Ostavite odgovor