Ugljari

Sve jedan po jedan, umoran i bedan,
Izlaze iz grotla, u prljavoj rasi,
Što su za njih dugi u podzemlju časi
Otkali od praha uglja… Svaki, žedan,

Prima puno vedro što mu pruža ili
Žena ili sestra. I svi piju, piju,
I vidi se kako damari im biju
Ispod znojna grla u nabrekloj žili.

Smorne oči dižu i naginju vedra,
Prosipa se voda i na gola nedra,
Počađala, curi… Vrhovi se žare –

Tiho veče šušti u grimizu svile;
Oni kući idu, kao senke milê
Putem, pokraj groblja, uz jablane stare.