Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,
Kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,
Ali u krčmi,gde kiseli duvanski dim zidove garavi,
gde se čoveku svašta u glavi javi,
– Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?
Mnoge sam noći u krčmi probdio,
Kući da ne dospem,
Često sam do zore pio
Da iz čaše ni kap ne prospem.
Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu
Pohlepna navika sebe da uništavam,
U njemu sam mnogu svoju tugu
Umeo tiho da uspavam.
Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,
Alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene
I oči njene crne,
Nekom teškom tugom bolno ukočene.
Na dnu čaše taj lik me je progonio,
I sve je zalud bilo!
Uzalud se ludo i krvnički pilo, –
crn se pogled na dnu čaše krio!…
Ako bi tada neko, ma i slučajno čašu razbio,
U srcu bi mi grdnu otvorio ranu.
Zbog toga zamalo jednom da nisam ubio
Neku bitangu pijanu.
Ostavite odgovor