Dugo se polje zeleni,
U polju cvetak rumeni;
Kraj njega potok romori,
Žuborom šapće, govori:
– Cvetiću, tužan ne bio!
Zašto si stablo povio?
Što tako tužno mirišeš,
A šuštiš, kô da uzdišeš?
– Potoče, bistri, hlađani!
Vene mi život mlađani:
Ja ljubljah lepu curicu,
Mirisnu, belu ružicu.
Još sinoć moja bejaše,
Jutros je svati uzbraše;
Svet mije sreću odneo,
Zato sam bleđan, uveo!
Objavljeno: Septembar, 1880.
Ostavite odgovor