Tvoje je lice kao ljupka freska
Na čađavome zidu starog hrama.
Dobra si kao Dantova Frančeska,
U tišini i miru živiš sama,
Bez sveta, da ti zamera il’ pljeska,
A lice ti je kao ljupka freska.
Telo ti je u filigranu ljuska
Kroz koju blista krotka duša tvoja,
Iz očiju ti bistrih blagost pljuska,
Vrlinama ti već ne znam ni broja;
Al’ znam: za dušu tamnica je uska
Ta prekrasna u filigranu ljuska.
Zar hoćeš, draga, da se tebi laska,
Ko svakoj drugoj kaćiperki? Zašto
I tebi godi praznih reči praska? –
O, kad je tako, ti ovamo, mašto!
Rečima finim kao vaza saska
Pokazaću ti ja kako se laska!
Dosta, za ljubav večitoga Hrista!
Ne mogu više, dosadno mi sve je.
Jedanput srce na laskanje prista
No više neće. Gledaj, sunce greje
I krivudava reka pod njim blista
Ko oreol na glavi starog Hrista.
O, gledaj polja i planine modre,
Ko romeže se, ko iz sna se bude,
Kad zrak sunčani kroz oblake prodre.
O, zaboravi ljubav, patnje, trude,
Otvori dušu i oči ti bodre
I dugo gledaj te planine modre.
Jer tu je spas, i uteha, i nada,
Mi ćemo, slabi, prevrnuti verom,
Idolu drugom, bez suza i jada,
Predaćemo se i rečju i perom;
A ona biće ista, uvek mlada
Priroda, taj spas, i uteha, i nada.
Ostavite odgovor