Nad umorenim Parizom tavna se spušta noć,
I tavni plašt uvija zrak i svet.
Tišina mrtva. Lahora blagim letom
Nepokrenut povijen sneva cvet.
Ah, burni zapad priprema orkan i plamen,
I tavni oblaci bacaju strašnu sen
Svečani, mrtvi mir prekida potmuo tutanj,
S kog ljudski razum postaje srca plen.
I čas već stiže! S opalih zvonara strašno
Grunuše zvona. I krik užasa i jad,
Uz pucanj pušaka i zveket mačeva oštrih
Nevernog kralja oglasi strašni rad!
Kolinji hrabri, pobedâ ljubimče gordo,
S prokletstvom pavši, poražen pada van,
I praćen podsmehom i grubim pozdravom roblja,
Pozdravlja mučke večnosti hladni san.
Smućeni, nagi streme, i dečica vrište mala,
Kroz tavne odaje hori se njihov plač,
No zaman! Svirepom rukom izoštren i hladni
Nad njima seva osvete krvavi mač!
O, plač’te majke, ocevi, plačite gorko,
Trupine sinova vaših vašeg su lakoverja znak!
Gle, večna tama pokriva njihove grudi,
I svetla oka gasi se i trne zrak.
Likuje Karlo. I grobni mir i ponoć,
Uvija plaštom poražen smrću svet
Tišina mrtva. I tihim, blagim vetrom
Nepokrenut povijen sneva cvet…
Objavljeno: 6.9.1881.
Ostavite odgovor