Veče je odavno prošlo… U šumarcima gustim
Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor;
Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim
Umukô ljudski zbor.
Samo Dunavo šumi u mraku i samoći,
Il’ katkad odjekne zvučno protegnut, jasan glas;
To ribar ribara kliče po tavnoj dubokoj noći,
I njihov surovi usklik doleće čak do nas.
A po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…
Objavljeno: 20.11.1886.
Ostavite odgovor