Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine –
I kao kraljević iz starinske bajke,
Poći ću za glasom što zove iz tmine,
Kao glasi davno nestanule majke.
S očima već punim zvezda što će doći,
Ja ću da se pustim u to more tame;
I zaigraće u svojoj samoći
Srce od čekanja i od sreće same.
Daleko ću poći od te kobne gore,
Gde očajno slušah, po sve noći pune,
Da sto vrela sumnje žalosno romore
Glasom koji jeca i pesmom što kune.
I za jedrom koje ne zna da krivuda,
Moreplovac-vitez po neznanoj vodi
Otkrivaće ostrv po ostrv, da svuda
Oglasi se kraljem i dalje zabrodi.
Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu,
I moje će ime biti na mom maču;
I vodiću gordo svoju sjajnu svitu –
Idući za glasom što se jednom začu.
I minuću noću kraj tvojih obala,
Dok roneći suze i ne slutiš o tom;
I poći daleko preko tamnih vala –
Sve u bolnoj žeđi za novom lepotom.
I kad padnem, najzad, niko neće znati
Moj očaran zadnji osmeh da pročita;
Licem pobednika razbludno će sjati
Sunce zarobljeno u zrcalu štita.
Zbirka: Pesme ljubavi i smrti
Ostavite odgovor