Ne dižu se više sa šarenih polja
Lagani lepiri i svilena stada;
Sve obavi jesen maglovitim velom,
I uvelo lisje na zemljicu pada.
Odletele tice u daleke zemlje –
Samo jedna jošte putu se ne sprema:
Lagana joj krilca polomili ljudi,
A bez krila zbora o poletu nema!
I pod hladnim daždem, oborene glave,
Bono tiče sneva svoje mile seje:
Kako zrakom leću daleko, daleko,
Kuda toplo sunce cele zime greje…
I u blagom sanku iz prošlosti davne
Bolnoj tici tako proticahu dani;
Nit’ se iz sna kreće, nit’ oči otvara –
I sneg tiho veje – da tiče sahrani…
Objavljeno: 1.3.1880.
Ostavite odgovor