Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserki talas u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.
Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesme u veče, tiho i tavno,
Goneći vesela stada.
Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada,
Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada.
I preliva se tiho… I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila.
Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dŷše!
Ko zaboravu mračnom predade iotočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?
*
Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane
Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,
Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.
Objavljeno: Jun, 1892.
Ostavite odgovor