Zbogom!… Nikada možda neću
Tvoj mili više čuti glas,
Nikada neće ruka moja,
Grleći tebe u samoći,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti će ikad više moći
Čarobna senka tavne noći
U zagrljaju naći nas…
I sve to zašto? Ja sam znao:
Tuga i radost – sve je san.
I dok sam slatki sanak snivô,
S gordošću ja sam očekivô
Rastanka našeg tužni dan.
Tako pobožno fakir pada.
Služeći verno bogu svom:
Svršetak igre smrt mu sprema,
Al’ on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.
Objavljeno: 1.1.1887.
Ostavite odgovor