Zvonite, zvuci…

Zvonite, zvuci…
A veče kad se na zemlju sprema,
Umorni grleć svet,
I srce drhće – i reči nema

Da želji prida let:
Razbivši harfu o kamen hladni,
Ja sklapam pogled svoj
I strepim, tonem… i našto zvuci,

Kad čujem šapat tvoj!
O zvučne strune nemirnih dana!
Čuvajte slatki glas
Za pozdrav dana, kad zora rana
Istokom raspe kras;
Pa svu noć budan kad pogled sklopi
Anđelak mili moj:
zvonite zvuci, zvonite zvuci,
zvonite onda njoj.

Objavljeno: Oktobar, 1881.